Византијско појање — глас душе православља

Византијско појање представља древну и узвишену форму црквеног музичког израза, која је вековима пратила богослужења у православном свету. Оно није само музика, већ молитва у звуку — духовно певање које уздиже срце верног човека ка небесима. Потиче из ранохришћанске богослужбене праксе Цариграда (Византије), а свој коначан облик добија у оквиру литургијског живота Васељенске патријаршије, првенствено током периода од 8. до 15. века.

У основи византијског појања налази се осмогласник, систем од осам гласова (тоновских модуса), који уређује распоред појања током богослужбене године. Сваки глас има свој духовни карактер — од радосног и узнесеног до покајног и смиреног — и тако доприноси литургијском доживљају на дубокој, унутрашњој равни.

Византијско појање се традиционално изводи монодично, тј. једногласно, без инструмената, јер је православна црквена пракса усмерена на чистоту гласа као дара Божијег и средство молитве. Певач, појац, не наступа ради музичке виртуозности, већ као смирени служитељ речи и молитве — сав се предаје тексту и његовом дубоком духовном значењу. У том смислу, појање није самосталан уметнички чин, већ служба у богослужењу, у потпуном сагласју са јеванђелском поруком и канонским поретком.

Посебно место у традицији византијског појања има исон, ниска подршка тону која прати главни глас. Исон се не сматра хармонијом у западном музичком смислу, већ као духовна основа која подсећа на истрајност у молитви и саборни карактер цркве — да молитва једног не постоји без заједништва свих.

Вековима се ова уметност преносила усменим путем, између учитеља и ученика, што сведочи о њеној живој природи и непрекидној вези са духовним животом Цркве. Данас, византијско појање се проучава и у писаном облику, користећи се неумском нотацијом која се разликује од западног нотног система и изражава сложену мелодијску и духовну логику ове музике.

Византијско појање је данас присутно у многим православним Црквама: у Грчкој, на Светој Гори, у Србији, Румунији, Бугарској, Русији (у делимично измењеном виду), као и у све већем броју храмова у дијаспори. У српској Цркви, обновљено интересовање за ову врсту појања представља повратак изворној, сабраној и созерцатељној молитвеној традицији.

За православне хришћане, византијско појање остаје не само музичко наслеђе, већ и живи духовни дах Цркве — звук који кроз векове сведочи Христову победу, љубав и присуство у животу верног народа.