У Недјељу Свих светих, 15. јуна, у Храму Светих Кирила и Методија у Љубљани, молитвено је обиљежена осамдесетогодишњица страдања великог народног збјега, који је у прољеће 1945. године, у покушају да се спасе од гонитеља, кренуо из Црне Горе ка Словенији. Та потресна поворка завршила је своје земаљско путовање и прешла са земље на небо код Зиданог моста, у Камнишкој Бистрици, као и на многим другим мјестима Словеније, када је од братоубилачке руке страдало више од 20 000 људи – војника, свештеника и цивила.
Дан раније, у суботу, 14. јуна, у Парохијском дому у Љубљани одржана је промоција двије тек изашле књиге у издању митрополија црногорско-приморске и загребачко-љубљанске.
Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Саслуживали су му Митрополит будимљанско-никшићки Методије, Епископ пакрачко-славонски Јован и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, протојереји-ставрофори Велибор Џомић и Перан Бошковић, јеромонах Гаврило (Штрбац), протојереји Раде Радовић и Предраг Шћепановић, јереји Александар Црногорац, Миајло Бацковић и Владимир Милуновић, и ђакони Петар Козакијевић и Александар Лукић. На евхаристијском сабрању сабрао се велики број вјерног народа из Словеније, али и многи који су у Љубљану поводом тог важног догађаја дошли из Црне Горе. Појао је женски хор Храма Светих Кирила и Методија у Љубљани, а водила га је Софија Антић.
Светој литургији присуствовали су и високи црногорски званичници: предсједник Скупштине Црне Горе г. Андрија Мандић, потпредсједник Владе г. Будимир Алексић, министар г. Славен Радуновић, више посланика у Скупштини Црне Горе и госпођа Николина Милатовић Поповић в.д. помоћника директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије.
Богослужење је уживо преносио Први програм Телевизије Словенија, а снимак је доступан на линку: https://365.rtvslo.si//arhiv/prenos-bogosluzij/175139661
По прочитаном одломку из Матејевог јеванђеља бесједио је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, који је казао да је, по Божјем промислу, годишњица пала на дан спомена Свих светих – дан сабрања и молитвеног помена свих који су кроз историју освећени благодаћу Духа Светога, положили живот свој за вјеру.
„Страдали су без суда и пресуде, без права на гроб и достојан помен. Међу њима је било много невиних, побијених само зато што су били вјерни Цркви и отаџбини. Овај помен не служи да се пробуде нове подјеле, него да се сви саберемо у духу покајања, праштања и мира, молећи се Христу за душе пострадалих,“ истакао је Митрополит Јоаникије.
Посебну благодарност Митрополит Јоаникије упутио је домаћину, Епископу Кирилу и свештенству Црквене општине Љубљана на љубави и труду у организацији догађаја, као и братском словеначком народу ком дугујемо “вјечну и братску захвалност.“ – Интегрални текст Митрополитове бесједе прочитајте у дну вијести.
По завршетку Свете литургије у Љубљани, молитвено сјећање на жртве настављено је у Парку сјећања у Камнишкој Бистрици, испред спомен капеле посвећене свештеномученицима и мученицима пострадалим на том мјесту, али и у другим крајевима и мјестима Словеније. Парастос жртвама револуционарног терора служили су митрополити Јоаникије и Методије и епископи Јован и Кирило са свештенством.
Парастосу су присуствовали и потомци пострадалих из разних крајева Црне Горе, који већ годинама долазе на то мјесто молитвеног сјећања, као и горе помјенути представници државе и народа Црне Горе. Након молитве за упокојене присутнима су се обратили Епископ пакрачко-славонски Јован, господин Андрија Мандић, предсједник Скупштине Црне Горе и господин Урош Пирц, поджупан Општине Камник. Говор предсједника Мандића доносимо у цијелости, у дну ове вијести.
Бесједа Митрополита Јоаникија на Светој литургији у Љубљани
“Прошле недјеље прославили смо Педесетницу, празник Силаска Светога Духа на апостоле и ученике Господње. Тај празник често називамо рођенданом Цркве, зато што су свети апостоли примањем Светога Духа добили божанско пуномоћство да проповиједају благу вијест Христову и да све народе крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа.
Свети Серафим Саровски је рекао да је циљ хришћанског живота стицање Духа Светога. То је сагласно са Божијом заповијешћу: „Будите свети, јер сам ја свет“. Бог наш, који је Једини Свет и извор светости, може дати освећење и душе и тијела. Он излива дарове Духа Светога на своју Цркву, на хришћане, на Нови Израиљ Божији који је сабран са свих крајева земаљских и од свих народа и језика. Зато Цркву Христову, којој је Он глава, а покреће је и надахњује Дух Божији, доживљавамо као продужену Педесетницу у свим временима.
Огњени језици који су видљиво сишли на апостоле, на прву Цркву, непрестано силазе, тајанствено и невидљиво, на вјерне кроз сву историју Цркве. Зато је природно и логично да послије празника Педесетнице прослављамо и празник Свих светих — оних који су се у љубави Божијој освећивали даровима Духа Светога.
Свети се међу собом по много чему разликују. Својим рођењем долазили су у овај свијет са различитим и увијек препознатљивим даровима. Разликују се по службама које су вршили. Неки су били свештеници, други војници или цивили различитих служби и занимања. Многи су пострадали као дјеца. Још већи број је оних који су мученички пострадали у свим осталим узрастима, све до старости.
Свети који нијесу пролили крв за Христа били су мученици по савјести — дали су своје срце Господу. Иако су свети разни и различити, они су обједињени као гране на истом стаблу. То стабло је заправо Христос, које вјечно цвјета и рађа слатке плодове. Све свете обједињује иста вјера, исто крштење, исти Дух. Сви су се добровољно опредијелили, као што чусмо из Светог Јеванђеља, да узму крст свој и крену за Христом.
Носећи крст свој, сви су, милошћу Божијом, постали саучесници Христових страдања и Његовог тродневног Васкрсења, Његове побједе над смрћу. Узети крст свој и ићи за Христом не значи само одвојити се од својих родитеља, што Господ од својих вјерних тражи, и поднијети бол због тог раздвајања, него и одвојити се од својих личних лоших навика и склоности, мана и гријехова.
То изазива још већи бол у бићу човјековом. Јер лоше навике и гријеси постепено срасту са људском природом. Зато узети свој крст значи борити се са собом, са својом огреховљеном природом. Кријепећи се именом Божијим и силом Часног крста, човјек у тој борби успијева — одбацује своје гријехе, препорађа се, постаје нови човјек, слободан од лоших навика и чист од гријехових прљавштина.
Рекло би се да на овом путу, означеном Крстом Христовим, човјек губи своје сроднике, па и своју душу. Али није тако — него ће на овом путу истински задобити и своје сроднике и спасиће душу своју. Кроз ту борбу примиће и дарове Духа Светога.
Као што је преко Крста и Васкрсења Христовог сишао Дух Свети Утјешитељ на Цркву у дан Педесетнице, тако и хришћани кроз сва времена стичу Духа Светога и освећују се носећи крст свој, кроз кога дјелује сила Крста Господњега и благодат Светога Духа. Тако постају грађани Царства небескога и улазе у вјечну заједницу свих светих чији празник данас прослављамо.
Драга браћо и сестре, Божији промисао је устројио да баш на празник Свих светих молитвено обиљежимо осамдесетогодишњи спомен на страдање остатака краљевске војске у отаџбини, свештеника и преко 20.000 вјерног народа, којег су Титови комунисти побили овдје у Словенији, послије завршетка Другог свјетског рата, током маја и јуна 1945. године.
Побијени су на звјерски начин без суда и пресуде, лишени права на гроб и достојни помен. Међу побијенима било је много оних који су пострадали без икакве своје кривице — само зато што су били антикомунисти. Било је, наравно, и грешних, али нико се од њих није одрекао своје вјере нити своје Цркве.
Сјетићемо се данас оних који су побијени братском руком, а послије тога злом вољом и насиљем комунистичких власти гурани у заборав преко 50 година. Међутим, Бог их није заборавио — ни њих, ни њихово страдање. Данас, на празник Свих светих, над њиховим расутим костима по словеначким брдима и јаругама, помолићемо се усрдно заупокојеном молитвом: „Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих“.
Вршећи овај помен, не призивамо нове братске сукобе и освјету — не дао Бог — него призивамо мир душама побијених и опроштај гријехова и њима и онима који су их побили. Увјерени смо да су се они пред Богом, праведним Судијом, већ измирили и једни другима опростили. Ако је тако на небу, онда нека тако буде и међу нама овдје на земљи.
Најсрдачније благодаримо драгом Владици Кирилу и његовом свештенству на братској љубави и великом труду око организације овог помена. Посебно се захваљујемо браћи Словенцима на гостопримству и свему што су учинили за очување сјећања на страдање наших сународника побијених од комуниста.
Браћа Словенци, а међу њима посебно истичем драгог пријатеља др Митју Ференца, учинили су велико дјело — пронашли су око 600 масовних гробница побијених православних хришћана по јаругама брдовите и шумовите Словеније.
Због тога Словенији и драгим Словенцима дугујемо вјечну и братску захвалност”. казао је Митрополит.
Говор Предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића у Камнишкој Бистрици
“Високопреосвећени Митрополите црногорско-приморски г. Јоаникије,
Високопреосвећени Митрополите будимљанско-никшићки г. Методије,
Преосвећени Владико, администраторе Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило,
Преосвећени Владико пакрачко-славонски г. Јоване,
Потпредсједниче Владе Црне Горе г. Будимире Алексићу,
Министре у Влади Црне Горе г. Славене Радуновићу,
Потпредсједниче Парламентарне скупштине Медитерана, посланиче г. Дејане Ђуровићу,
Представници државног врха Републике Србије, Републике Српске и Републике Словеније,
Часни оци,
Драга браћо и сестре,
Данас смо сабрани на мјесту гдје су словеначке Алпе и ова прелијепа земља чувале једну од најтежих и најболнијих тајни нашег народа – неизмјерну трагедију, али и живо сјећање на свирепи злочин који се десио прије осамдесет година, непосредно након завршетка Другог свјетског рата.
Окупили смо се не да оживљавамо било какву мржњу, што ће неминовно недобронамјерни и незнавени људи рећи, већ да у молитви и тихој муци, у име истине и правде, одамо почаст жртвама, да сачувамо њихова имена и поново их упишемо у колективно памћење нашег народа. Њихов идентитет и зла судбина више не могу да буду само појединачна тужна прича породица невино убијених и родитељска брига наше свете Српске Православне Цркве, него обавеза државе Црне Горе, како би сваки њен страдални грађанин добио право на гроб и исписано властито име на том гробу.
У прољеће 1945. године, у вријеме када је рат био завршен, више од десет хиљада бораца Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, Боке, Санџака, Херцеговине и Источне Босне, наставило је свој пут, заједно са тифусарима, рањеницима и хиљадама чланова породица, у нади да ће се повезати са западним савезницима и избјећи стаљинистички терор који је тада пратио крај братоубилачког рата и комунистичку револуцију.
Свака револуција, коју њени покретачи представљају као неопходан пут у изградњи бољег и срећнијег друштва — почев од оне прве у Француској, преко совјетске и многих других које су се ређале у 20. вијеку — у основи почива на терору, злочину и свирепом убиству политичких противника.
О самом путу и страдању ове војске, свештенства и народа на Злом путу од Подгорице до Зиданог моста, како га је назвао наш народ, сигурно ће боље и прецизније говорити наше владике, свештеници и историчари.
Подилази ме језа иако је сунчан дан, осјећам се исто онако жалостан као што сам био недавно у Доњој Градини, у тополама поред ријеке Саве, тамошњем највећем стратишту људи у систему концентрационог логора Јасеновац. Хладноћа ових шума које се ни данас не могу угријати, чудни шумови лишћа који сви чујемо, свједоче о некадашњем присуству нечестивог на овом простору.
Само је снага те нечестиве силе могла прије осамдесет година да пролије невину крв по овој земљи, и избрише спасоносну ријеч и опрост. Ово мјесто бола, мјесто ћутања, постало је симбол мучеништва и гријеха, гријеха над греховима, гријеха братоубиства — гријеха већег од сваког другог гријеха. То је рана историје, али још више рана савјести.
Земља је натопљена крвљу страдалника, али благословена молитвама оних чија уста више не говоре, али душе вапе. Убити онога који је беспомоћан, који се предао и очекује милост братске љубави — убити га без суђења и права на одбрану — убијање је правде, људскости, доброте и чојства. Та рана тешко зараста и боли вијековима.
Кажу да су се послије стотина година у једној причи срела она два библијска брата тамо негдје на земљи свога Господа. Браћа Кајин и Авељ — сами. „Ко је кога убио?“ упита један. „Мора да сам ја тебе“, рече Кајин, „види ти се ожиљак на лицу“. „Можда“, одговори Авељ, „али онај твој ожиљак, који се не види, много је дубљи и болнији“. Кривица убице и рана невино убијеног остају заједно у памћењу народа и Бога.
Заборавити било који злочин је нови злочин. Заборавити мученике зла значило би поново их убијати. У једном времену злочини су скривани и постали су забрањени за сјећање. Сјенке ходају за нама — тихо, нечујно, али запитано: има ли још живих који нијесу заборавили на своје, на њихове патње и страдалнички крај? Има ли истине? Живи ли она још међу људима?
Има их. Ми смо ту. Прије нас су били наши старији, и то је одговор на сва та тиха, нечујна и неизбрисива питања. Има нас много који памтимо и који не мрзимо, који не судимо, који не одбацујемо. Волимо све оно наше — сваку рану, сваки бол, патњу, сузу невиног — јер ми смо од једнога.
Ово мјесто и друга мјеста страдања су мјеста гдје се овај часни крст уздиже изнад борбе за власт, изнад идеологија, партија, диоба — и он нас позива на молитву за брата, за човјека, за помирење. Памтимо да се не заборави и зло никада више у историји нашег народа не понови.
Ту поред нас, само у једној од масовних гробница, почива око 3.500 наших предака. Ова долина и оближња шума крију шест масовних гробница. Ту су заједно затрпани свештеници, војници, рањеници, мушкарци, жене, дјеца и старци. Били су то синови и кћери Црне Горе, Боке, Херцеговине, Санџака и Источне Босне — били су то људи.
Нема данас готово ниједне православне породице у Црној Гори, а да му по некој рођачкој линији неко од предака не почива овдје у шумама Словеније. Камнишка Бистрица је једна од више од 580 евидентираних масовних гробница у Словенији, гдје је, према подацима разних комисија, историчара и преживјелих учесника, погубљено више од 100.000 људи након завршетка Другог свјетског рата. Злочини почињени у тишини — али не и у забораву.
Драга браћо и сестре, сјећање и молитва која нам је преостала јаче је од ужаса. Први парастос овдје служен је 2006. године, а 2015. подигнута је и капела. Те године прочитана су имена преко шест хиљада до тада идентификованих жртава. То је најбољи доказ да истина, ма колико потиснута, увијек нађе свој пут.
Захваљујем овом приликом Митрополији црногорско-приморској, Епархији будимљанско-никшићкој, Митрополији загребачко-љубљанској, нашим словеначким домаћинима и свима који су допринијели да ово мјесто данас не буде заборављена шума, већ свети простор памћења и покајања.
Посебно желим да нагласим и улогу нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, покојних Душана Никлановића и Чеда Вукмановића који су нас први окупили како би као хришћанска заједница утврдили истину везану за страдање наших предака.
Такође, желим да се захвалим Марјану Шарецу, данашњем посланику Европског парламента и сталном извјестиоцу за Црну Гору, што је као некадашњи први човјек општине Камник помогао свима нама да пронађемо тачна мјеста погубљења људи из Црне Горе и саградимо ову малу православну капелу.
Као предсједник Скупштине Црне Горе, обавезујем се да ће све надлежне државне установе подржати даље истраживање и обиљежавање ових и бројних других стратишта гдје су страдали грађани са простора данашње Црне Горе, а чији су се гробови и имена скривана пуних осамдесет година.
Држава Црна Гора ће наставити јачање сарадње са Републиком Словенијом у циљу обиљежавања гробница наших грађана на простору ове нама пријатељске државе.
Ми данас овдје окупљени не тражимо никакав реваншизам. Нема више живих наредбодаваца ни убица, као што нема ни оних који су пострадали прије осамдесет година. Земља је прекрила лица и једнима и другима, а Божији суд је велики. Тражимо само да нико више не страда — ни због имена, ни због поријекла, ни због вјере, ни због језика којим говори.
Ми желимо само оно што желе сви разумни људи. Исцијелимо ову тешку историјску рану Црне Горе, признајмо сви злочин који се десио. Лажни заборав није лијек. Лијек су — истина и покајање. Лијек је — праштање. Гријешити је људски, праштати је божански.
Нека нас овај звук жубора Бистрице, која жубори данас слично као и прије осамдесет година, подсјети да живот иде даље, да ће се и наша генерација преселити код наших предака, али да данашњи дан као и страхоте које су се десиле на овом простору не могу бити сакривени и да наши потомци имају право да знају истину. Свака невина жртва је достојна сјећања и високог људског поштовања. Истина не смије никоме бити терет, већ темељ братског и људског помирења и извјесне будућности наше заједнице и нових срећнијих генерација.
Вјечна слава и покој свим пострадалима. Нека њихова жртва буде сјеме нашег сједињења у правди, истини, љубави и праштању.
Нека Бог подари Рајско насеље нашим великим прецима, а свима вама да вам данашњи дан служи на част и понос.
Хвала вам и живјели!”, рекао је предсједник Скупштине Црне Горе након парастоса у Камнишкој Бистрици.
Прослава јубилеја омогућена је подршком Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у Региону Министарства спољних послова Републике Србије, на чему им Црквена општина Љубљана и Митрополија загребачко-љубљанска топло благодаре.
П.К.
Фото: Алексеј Ристић
